Najslađe od svega jedno vrijeme
mi je bilo žvakati tenisice. U više navrata to ih je razljutilo pa
sam morala biti u kazni. Jadno je to kad moraš ispaštati zbog nečeg
što ti pričinjava toliko zadovoljstva, pa do sljedećeg izazova
zaboraviš na taj jad. Ipak, desilo se nešto što me je od tog
odviklo. Bilo je to u vrijeme kad je moj gospodar zavolio sa mnom ići
u šetnju. Moram reći da je u tom vidio osobnu korist, naime počeo
je skidati kile. Zbog toga je odlučio da me usvoji za stalno. Ja sam
se sve energičnije zalagala da malo dulje potegnemo svaki dan i
pošto je upravo moja veličina u skladu s njegovom, postali smo
pravi par za jutarnju rekreaciju. Jednom smo zašli na Kostabelu,
među grmlje gdje je bilo razbacanih kutija u kojima se prodaju
krafne. Malo sam ponjušila i dopalo mi se. Mislim da se u taj čas
mome gospodaru upalila lampica. Povikao je „Donesi!” i dao mi
kreker iz džepa za nagradu. Nisam shvatila zašto mu treba ta kutija
i nastavili smo hodati. Malo dalje na stazi je bila čaša od kave.
Miris mi se uopće nije svidio, ali i nju je tražio moj gospodar.
Imao je u džepu par vrećica, naravno jedna mu je trebala da pokupi
za mnom. Budući da je nastavio sam sakupljati nađene čaše i
prozirne kutije u vrećicu, shvatila sam da je želio da mu u tome
pomažem. Ipak sam svaki put čekala da mi kaže „Donesi”, jer
onda bih dobila nagradu. Poslije sam čula da je kod kuće pričao
kako smo skupa sakupljali plastiku. Kad sam malo više obratila
pažnju na ljudske razgovore, čula sam da se često ta riječ
spominje. Shvatila sam da je to neka opasnost. Ne znam zašto onda iz
nje piju vodu i jedu krafne. Neki ljudi povremeno skupljaju uz cestu
takve stvari, to po njihovim nazorima o kulturi ne izgleda lijepo. Oni se zovu ploggeri, pa onda ja sebe zovem dogger, ha, ha! Meni nije dosadno kad sakupljam te posudice, u nekima čak ostane i
poneki zalogaj za mene. Prolaznike uvijek zabavlja kad me vide i
neki me pomiluju u znak odobravanja. Kad su me u Lici pred 3 godine
pastiri izgubili, lutala sam po snijegu dok nisam došla do prvih
kuća i tad sam shvatila kako je važno nekom pripadati. Tko god bi
me odveo u šetnju dok sam bila u azilu, trudila sam se da im ugodim
kako bi me usvojili. Zato su o meni govorili, „Neli je veliki pas
koji misli da je mali”. Nije važno jesi li velik ili mali rastom,
važno je da su ti velika djela. A kad sam na televiziji vidjela da i
najvećeg među nama, kita, može usmrtiti plastika, počela sam je
marljivije sakupljati i bez nagrade.
Ove godine ljudi su se počeli
čudno ponašati. Ulice su odjednom postale gotovo prazne, a oni koji
su prolazili nosili su nekakve brnjice. Svaki put sam se okrenula za
njima da vidim je l' im možda porastao i rep. Mene su počeli
izvoditi na sve kraće šetnje, a po povratku mi uvijek peru šape. I
oni sami su počeli izuvati cipele. Zabranili su mi da idem s njima u
krevet, ali to baš uvijek ne funkcionira. U Dariusovu sobicu nikad
nisam ni išla, samo ga promatram s vrata. Nekako se sve utišalo,
kao da prijeti neka opasnost, pa sam se ja aktivirala u lajanju. Sad
kad god čujem da se netko približava našim vratima, zalajem. To
obično sve njih nasmije jer do sad nisam lavež smatrala potrebnim
pa su možda mislili da sam nijema. Puno više vremena su svi na
okupu i moj gospodar više nikud ne odlazi na duže vrijeme. Lijepo
mi ih je vidjeti kad se pokriju dekicom i gledaju filmove. Na
dječakovom licu tad vidim neko posebno blaženstvo. Tad sam i ja
sretna i pomislim kako je život konačno dobar.
